"Šabah il Šabah", tako beše rečeno i biće rečeno. Reči ove izgovoriše mnogi otkad je sveta, ali retki behu oni koji zaista spoznaše značenje njihovo. Reči ove postadoše borbeni poklič novih generacija i njihov odgovor na svako pitanje. Oduvek reči te behu početak svega, ali ne behu oduvek i kraj. Jedna reč koja govori puno i znači još više beše nekada kraj svega ali na neki način sve njome i počinjaše. Jedna reč koja opisivaše nepregledna prostranstva celog jednog sveta. Reč koja govoriše o ljudima, zemlji i krvi koja ih veže. O nasleđu koje ih obavezuje da se mole svom bogu, da brane svoju čast i da izgrađuju sebe. Izgrađujući sebe gradiše i njega, gradiše reč od koje je sve počeše. Gradiše Disal. Kako sveta knjiga govori, ceo svet beše jedna velika pustoš. Nepregledna tama obavijaše sve. Takav svet stvoriše šejtani, kako bi tu živele njihove sluge. Tada svemoćni Šabah vide šta se dešava na svetu i stvori prvog čoveka od kamena iz kog i sam beše rođen. Tad postavi on Ibšabaha, kako mu ime beše, da živi na zemlji. Dugo godina provede Ibšabah usamljen i odbačen od strane slugu šejtana, i jedina zabava beše mu pravljenje svile. Šabah se smilova videvši kako je prvi čovek usamljen i od svilene niti načini ženu. Ona beše verna i pokorna i radiše vredno. Šabah, beše zadovoljan time kako se njegov sin ponaša prema ženi, te mu stvoriše još četiri žene od četiri svilene niti. Ibšabah ih sve gledaše kao jednake i svakog dana se moliše pet puta kako bi zahvalio Šabahu na svom životu i životu svojih žena. Ubrzo svaka od žena mu rodiše po jednog sina. Tada mu Šabah dođe u snove i poruči da treba da se množi dok ne beše imao pedeset sinova.

Ibšabah tako uradi i za nekoliko godina imaše pedeset sinova, koji behu vešti ratnici ali i mudri ljudi. Tada Šabah reče Ibšabahu da povede svoje sinove u rat protiv šejtana. Ibšabah tako i uradi. On i sinovi taman uzjahaše konje i krenuše ka slugama šejtana, kad Šabah otkide deo sebe, i postavi ga na nebo. Taj deo Šabaha zasja silnom svetlošću i obasja ceo svet. šejtani i njihove sluge ustuknuše pred takvom lepotom a Ibšabah ih napade. Duga borba to beše i trajaše sedam godina. Kada god neki od sinova Ibšabahovih beše ranjen, umesto krvi iz rane mu poteče pesak, a kada neki od njih poginuše, vinuše se u nebo. Toliko puta sinovi Ibšabahovi, pa i sam Ibšabah behu ranjeni, da se na mestu borbe stvoriše pustinja. Toliko peska beše isteklo iz njihovih rana. Na kraju padoše svi sinovi Ibšabahovi osim trojice, a pade i sam Ibšabah. Ali bitka beše dobijena.

Tri sina koja preživeše borbu, nastaviše da se mole Šabahu kako to i njihov otac činiše i ubrzo Šabah i njima podari žene. Oni tada nastaviše da se množe i vodiše rat protiv nižih rasa, šireći reč Šabahovu. njihovi sinovi i sinovi njihovih sinova, naučiše molitve i moliše se i sami onom koji ih je stvorio. Tako se sa oca na sina prenosiše reč i volja Šabahova do današnjih dana. Ibšabah se posle smrti uzdiže na nebo i kada bi se Šabahova svetlost umorila, on izlaziše odmoran i sijaše svojom bledom svetlošću, kako bi ljudi mogli da vide i noću. Tako čini i danas a sa njim se na nebu uvek pojavljuju i njegovi sinovi koji još uvek jašu svoje nemirne konje i jure nebom.

Tako sveta knjiga opisuje nastanak Disala, velike pustinje u centru Eninoka i dolazak ljudi na svet. Na ovoj prostranoj teritoriji vekovima su živela nomadska plemena, koja se nikada nisu zadržavala u istoj oazi duže od dva meseca. Ratovi između plemena su bili česti, pogotovo ako bi se dva plemena našla u isto vreme u istoj oazi. Većina ljudi je bila nepismena iako je pismo bilo razvijeno. Neprestana lutanja i surovi uslovi pretili su da unište rasejane i neorganizovane skupine koje su besciljno lutale pustinjom. Tada se iznenada pojavio spas u vidu proroka Šahbaza, koji je prvi proneo glas o Šabahu. On je podsetio svoje sunarodnike na zajedničko poreklo i veru koja davno beše zaboravljena. Sve molitve zapisao je u jednu knjigu i od tada ona se smatra svetom knjigom svih vernika Šabahovih.

Šahbazovo pleme nije poverovalo ovom proroku i on beše izbačen i proklet. Dugo je tako lutao pustinjom bez vode i hrane ali ipak je ostao živ jer ga je Šabah čuvao od smrti. Tih dvadeset i osam dana Šahbazovog lutanja, vernici obeležavaju postom. Na kraju svog puta, vođen rukom svemoćnog i jedinog, Šahbaz je dospeo u pleme koje je u to vreme bilo najobrazovanije. Oni prihvatiše reč Šabahovu i sledećeg jutra Šahbaz ih pozva na molitvu rečima: "Šabah il Šabah, lahmi Šabah.", što znači " Nema boga osim boga, molimo se bogu.". Od tada svaka molitva počinje tim rečima. Ovo pleme se naselilo zauvek na teritoriji gde je održana prva molitva. Baš na samom mestu molitve podignuta je prva džamija, a odmah zatim oko nje iznikoše mnoge kuće. tako nastade grad \erbah-Al-Disal. Ovo vreme je zlatno doba vere i kulture, kada su
škole, bolnice i džamije naprosto nicale. Mnoga plemena su se ubrzo pridružila slavi i dostojanstvu nove civilizacije. U to vreme Šabah je bio veza koja je držala ljude na okupu i koja im je davala snagu da istraju u teškim časovima. Rat je bio poslednja opcija, a razgovor uvek prva. Ruke robova izgradile su tada mnoge gradove i svi behu zadovoljni. Šabah je bio apsolutni vladar države, iako nije vladao gvozdenom rukom. ljudi su ga osećali oko sebe i u sebi. Naprosto Šabah je bio u ljudima i oni su svojim odlukama i svojom voljom ispunjavali i volju Šabahovu. Mnogi su svoju veru pretočili u pesme o ljubavi i poštovanju žene. Mnogi su taj osećaj božanskog u sebi preneli na ćilime ili filigrane, drugi na kuće i džamije.

Istovremeno su nastajali monumentalni spomenici koji su govorili o moći i snazi Šabaha i fina umetnička dela koja su govorila o ljubavi, miru i lepoti. Vlast nije postojala, jer nije bilo potrebe za njom. Zvanično, vlast je imalo sveštenstvo ali zapravo je svako doprinosio očuvanju države. Granice Šabahovog Carstva, kako se država zvala širile su se iz dana u dan. Plemena su molila da im bude dopušteno da uđu u carstvo i da doprinesu slavi Šabahovoj. Uskoro je ivica pustinje bila i granica Carstva. Svaki čovek čija su stopala dodirivala pesak, verovao je u Šabaha i molio mu se. Svi su bili bogati, srećni i zadovoljni. Bilo je dovoljno vremena da se putuje, stvara, radi i popije kahva sa prijateljima, ali i da se odmori u haremu. Harem je tada bio ono što i sama reč znači - kuća, dom, mesto gde se čovek odmara, gde je voljen i gde voli. Svi su se osećali kao da su deo boga. Zar nije Ibšabah, naš predak, bio božiji sin? Ne znači li njegovo ime "sin Šabahov"? Šabah ne beše njegov otac, ali on beše sin u mili njegovoj. On beše stvoren od kamena rukom Šabahovom i život njegov dođe od Šabaha.

Zašto onda danas mi ne vidimo sebe kao decu božiju, kao odabrane da stvaramo i volimo? Zašto više ne poštujemo svoje žene i ne dajemo im skupe poklone? Zašto danas u harem odlazimo samo da bi zadovoljili životinjske potrebe? Jer smo odbacili Šabaha. Mi smo bili Šabah i sada smo Šabah, ali iskvariše se naša srca kao što se meso kvari na pustinjskom suncu. Carstvo Šabahovo postade Kalifat. Jedan čovek sede na presto i Šabah govoriše kroz njega. Crkva pozva na stvaranje vojske, jer svaki sveštenik požele veću moć za sebe i veći kamen oko vrata svojeg. Vojska se podiže, narod se naoruža i zaboravi na stvaranje i ljubav. Uništenje i mržnja behu sada u srcima njihovim. Knjige ostadoše nedovršene, ćilimi neispleteni a mačevi se kovaše. Svojim mislima izmenismo vekovnu ljubav i mir, u mržnju i rat. Menjajući sebe promenili smo i Šabaha. Crkva kaže da Šabah želi smrt nevernika i da je nemilosrdan. Nekada je Šabah želeo da oprosti nevernicima, i da ih obgrli svojom mudrošću i izvede na pravi put. Crkva kaže da spaljujemo. Nekada smo gradili."Treba mrzeti!", kažu oni. Naši pradedovi voleše.

"Ženu udari kad dođeš kući! Ako ne znaš zašto, ona sigurno zna!", savetuju nam.
"...I videvši tugu njegovu, on uze najlepšu nit svile i pretvori je u ženu. Biće to beše prelepo i umiljato a Šabah reče: Voli je i čuvaj jer decu će ti rađati...", napisano beše rukom pravednika Šahbaza. Obično biva da je čovek ne vidi zbog slepila i zna da ne vidi. Mi naprotiv ne vidimo sopstveno slepilo i zato mislimo da nam je vid odličan. Ne gledajmo više oko sebe. Unutra treba gledati. Svoju dušu, samog sebe. Tamo leži ono za čim tragamo, tamo je Šabahov dom.

Tražim li puno ako želim da sve bude kao što beše nekada? Grešim li ako se molim za mir i blagostanje svih koji žive pod zastavom vere? Da li sam grešan ako se nadam novim spomenicima Disalske kulture, knjigama i džamijama? Vera kaže da je svima životni put određen, zapisan u knjizi još pre nego što smo se rodili. Ako je tako, ja onda samo radim ono što mi sam Šabah odredi, i pratim volju njegovu. Možda prateći volju svoju, pratim ono što bi rečeno? Ako reči ove uvrediše Šabaha neka mi u mudrosti silnoj oprosti. Vi mi oprostite.