Budući da se već dugo po palati dragog nam i poštovanog Kalifa (Shabah nek mu pruži dug i plodan život) govorka o nastojanjima Venda da stvore svoju državu, a kako su se glasine počele širiti i umnožavati, uzeo sam slobodu kao verni podanik Njegovog Sjaja i Mudrosti da se uputim na neko vreme na sever Disala kako bih iz prve ruke osmotrio varvare i njihovo takozvano kraljevstvo.
Isprva me je uhvatila mučnina od pogleda na guste šume, a zatim i zbog snegom pokrivenih vrhova planina koje okružuju Vendiju. Teren će biti nepogodan za rat ako do njega dođe. Stoga bih u svojoj nedostojnosti preporučio da se prethodno preduzmu opsežne mere "opustinjavanja" kako to moj cenjeni rođak Ferimi voli da kaže.
Od ostalih odlika terena primećuju se ravnice oko reka, prekrivene onim odvratnim zeljem (zamislite, jesti one bljutave trave!), i duboke klisure kada se zaðe dublje u provincije.
Varvarima se može priznati jedno: gostoprimstvo im je, mada pomalo grubo, ipak dovoljno da mi omogući trgovinu toliko potrebnu za uspešno uhođenje. Istina, na kraju mi je dozlogrdilo stalno pijenje one njihove rakije i jedenje hleba i soli (i opet njihove splačine!) ali sam i pored toga uspeo da skupim dovoljno informacija.
Državom vlada onaj Baš-Čelik o kojem je bilo govora i ranije. Nisam se uspeo videti s njim... Izgleda da kaurin ne trpi trgovce. Vidi se veliki porast civilizacije u odnosu na ostale vendske države. Trebalo bi pripaziti i na vojne snage. Iako nisam primetio nikakve veće vojne formacije, ipak se njihovo prisustvo oseća.
Pažnju Velikog Kalifa usudio bih usmeriti i na činjenicu da se stanovništvo neprekidno uvećava. Tokom svog kratkog boravka u ovoj zemlji, video sam bar deset porodica koje su se doselile s raznih strana Eninoka.
Većih gradova nema, ako se ne računa jedini veliki grad, Vendgard (ako se sećate, to je ono varvarsko utvrđenje koje je rođak Al-Busah sravnio sa zemljom još pre vladavine vašeg cenjenog Oca). Ovaj grad se obnavlja (primetan je uticaj naše kulture na neimare koji ga grade), i može predstavljati ozbiljnu pretnju. Ako se ne može izdvojiti značajnija sila da se odmah uništi, predložio bih angažovanje špijuna da nam pomognu u eventualnom slučaju opsade.
Stanovništvo je glupo, zaostalo i nezainteresovano. Stoga treba obratiti pažnju na novi nalet proroka i nazovi-sveštenika (Shabah me sakloni lažnih bogova). Ovi fanatici hode zemljom (lično sam iskorenio dvojicu) i propovedaju narodu, uče ga raznim veštinama, od ratnih do raznih zanata i sve u svemu predstavljaju najveću opasnost za decu Velikog Shabaha.
U Vendiji uglavnom žive Ljudi, mada sam uočio i niže rase, (Patuljke i Polutane) i čuo priče o div-ljudima i vilin-šumama dublje u zemlji. Ne bi bilo zgoreg proveriti i legende o kučkovima i drekavcima koje sam čuo i pozabaviti se možda legendama ovog neverovatno sujevernog naroda... Možda bi se nešto od toga dalo iskoristiti?
Što se tiče potencijalne trgovine, Vendija osim stoke i drveta nema šta da pruži, mada nije isključeno da dublje u zemlji postoje rude ili nešto još neotkriveno. Podsetio bih Njegovu Presjajnost na otkriče svile koja Vam se toliko svidela u Svilodolskom kraju. Mogli bi se očekivati i znatni prihodi u roblju, jer Vendski narod je prilično jak i izdržljiv, i donekle ograničen. Savršeno.

Ovaj izveštaj sačinio je u
Trenu nadahnuća duhom
Shabahovim njegov verni sluga
Thael Ibn Ben Tuin'Tarelu

Žitije Baš-Čelikovo
iz pera raba Svetovidovog Božjaka imenom Čaroka Brđanina govoriću vam kako je bilo, kako se moj gospodar Baš-čelik uhvatio sa silama izvan ovog sveta i odoleo, kako se vratiće bogovi Vendski, kako se stari i novi bogovi digoše

Nekada su ga znali pod imenom Dubor, Samov sin. Sedio je u svojem zamku i gledao kako se Vendske velmože glože među sobom, kako kurjaci nad lešinom. Gledao je narod kako propada. Dojadilo je mom gospodaru da gleda takve opašine, pa se uputi u svet. Sa svojim pobratimom Tortusom, čovekom sa dalekog juga zaputi se Dubor u planine, da traži nekakvog mudraca za kojeg je čuo od jedne žene koja otuda dolazaše.
U planinama se Dubor našao u neprilici: njega i Tortusa, pobratima mu, zarobiše nekaki divovi-ljudožderi, njihov poglavica, veliki Brko izazva Tortusa na megdan. Tu se poduhvatiše za pase, pa sve gledaju koji će kojeg obaliti. Nosili su se tako letnji dan do podne, a kad se Sunce diže visoko na nebu, Brko reče: Veliki ste vi junaci, no sjedite da jedemo ljudetine. Sjedoše junaci, čine se da jedu, ali u stvari sve poda se bacaju.
Tu Brko progovori, i rekne svoju muku: Nekaka ala se naselila u planini pa davi i ljude i stoku. Nego, ako ste taki junaci, pomozite mi da se ratosiljam ale, pa ću vas nagraditi s tri tovara blaga. Odoše junaci u planinu, kad ono, grdna ala legla na jezero, pa se sve trese kako hrče. Tu se junaci dosete, pa naoštre veliko drvo, i proburaze alu onako u snu.
Održa Brko reč, natovari tri tovara blaga, i vratiše se Dubor i Tortus u Vendiju, a car im dade bogate dare: Duboru zvanje carskog aloubice, a Tortusu zamak Sivkamen. Vrati se Dubor Aloubica u zamak, i otkri kako su Vendi zaboravili bogove, pa se ne sećaju ni Božića a ni Slave. Car i velmože sve jednako sede u zamkovima i kinje narod, a narod ćuti i huče od muke.
Zađevice i gloženje traju sve jednako, dok se Duboru nije dosadilo. Izađe na polje pa progovara: Velmože i carevi, izađite da se objasnimo. Tu se care za velmožama krije. Udari Dubor od ljutine nogom, puče kamen, poteče izvor: Izađite cari, neću vam ništa. Ni tu care ne pokaza lica. Pomrači se Duboru, udari šakom o zidove zamka carevog. Padoše kule, srušiše se zidovi, a Dubor sve jednako viče: Izađi care da se objasnimo. Tu se care poplaši pa šilje dve velmože da se objasne s Duborom. Ali Dubor ne gleda no sve jednako bije o zidove.
Podiže se mrak s očiju Duborovih: Gleda on srušen zamak, vidi i velmože pod drvljem i kamenjem, okrete se i ode, a sve zastajkuje. Tada ču glas: Nijesi ti kriv, no car. Zaboravio je bio nas. Okreće se Dubor, ali ne vidi ničeg, jedino se u duplji jednog rasta svila crna tmina, crnja no noć. Izvadi Dubor mešinu, pa poliva onu duplju sve govoreći: S tebe vino, s mene krv.
Vrati se Dubor nazad u zamak, ali narod ćuti. Niko mu ništa ne zbori, ali čuje Dubor kako ga se sad zove: Baš-Čelik. Sjedi kukavni Baš-čelik, gleda kako se velmože i dalje glože, kako se razna čuda i nedaće javljaju po zemlji i nebu. Sneveseli se i ode onoj duplji, poliva je vinom pa sve govori: Černobože, javi se, vidi šta se zbiva. Najednom začu se glas: Nema ti druge no okupi vojnu pa na cara, Ovako se trpjeti ne može.
Skupi Baš-čelik sto 'iljada vojske, okupi džinove i bauke, pa krete na cara. Gdegod da se ova vojna valjala, jednako se čuju gromovi, lete gavrani, podiglo se nebo i zemlja. Kreće se Baš-čelik a sve ga jednako obleću vile i labudovi: Obrati se Dubore, ne traži kavge. Ali ne čuje ih Baš-čelik, no sve sam sa sobom se sjetuje. Podigoše Perun i Svarog grdan zid ledeni. Vojna sve jednako kreće. Baš-čelik ukresa jednu luču, i izbi iz nje vatren zid i otopi onaj led. Mokoša onda pretvori stopljeni zid u bujicu. Baš-čelik udari nogom i prolomi se zemlja i sva ona voda propade u jamu.
Stize Baš-čelik i vojna pred careve dvore. Izađe na polje pa progovara: Velmože i carevi, izađite da se objasnimo. Tu se caru dojadilo kriti. Pojavi se care, jaše orolava pa sve progovara: Dubor ako si još, obrati vojsku i otiđi domu. Nasmeja se Baš -Čelik grohotom pa govori: Dubor ko je, ja ne znadem. Ja sam Baš-Čelik, rab Černobogov, i došao sam ti na megdan.
Ciknu care, sunu orolav, pa se sjuri. Obazre se Baš-Čelik, vide da mu nema sablje. U to slijeće grdan crni anđeo zvani Bredo i dadne mu grdan crni mač, sve po njemu crnilom na crnilu urezano. Manu Baš-Čelik, osječe caru glavu. No sa carevom glavom manu Baš-čelik i prosječe nebo. Otvori se grdna jama i propadoše i vojna i narod i cio carski grad. Kroz rupu uđe čudan starac sa sjemenom u ruci. Onda se jama zatvori i otada niko nije čuo zadugo o Baš-Čeliku.
...
Vendija ostade pusta. Ono malo naroda što ostade moljahu se bogovima, ali ovi ne odgovarahu. Nije to bio kraj nedaćama. Jednog dana procepahu se nebesa, ulete grdna vatrena stihija, spali celu Dubravu i učini tresak takav da su ogluhnuli svi koji behu u blizini. Veliko more ispuni negdašnju dubravu, a počeše iz mora izlaziti čudni akrepi. Pojavi se Crni Arapin i polegnu po celoj Vendiji. Tako nastade more Disalsko.
...
Sjedi Baš-čelik u neznanom svijetu u jami. Zapade u bunilo... Ne zna se gde je bio i šta radio, no sigurno je da se bio s raznim karakondžulama i akrepima. Brko i Bredo behu s njim, i iđahu po paklenim mukama. No Baš-čelik sve jednako ćuti. Jedne noći Bredo se pojavi i reče: Javilo mi se, da je grdan kamen pao i da je Crni Arapin polegao po Vendiji. A traži tebe da zatre sve Vendsko i bogove. Tu se Baš-čelik obazre i reče: Idemo mi da se poklonimo Arapinu.
Iđahu Bredo i Baš-čelik do Arapina sve se jednako tukući sa raznim akrepima, i kada su bili pred Crnim Arapinom reče Baš-čelik: Crni Arapine, ja sam došao da te ubijem. To govoreći, izmanu onim grnim crnim mačem, ali mu se mač izmače, i udari ga po glavi i odnese mu svijest.
...
Probudi se Baš-čelik, prikovan na veliku kamenu ljudinu, a oko njega lokve s vodom. Crni Arapin mu tad reče: Ostaćeš ovde, nenapojen i nenajeden, ali živ. Visićeš tu dok vile ne pocrne. Tad se grohotom nasmeja i nestade.
Bredo pobeže od besa Crnog Arapina i prometnu se u crni kamen, da ga niko živ ne nađe dok je oni mač na ovom svetu.
Ovo je priča kako je narod govori. Tako je, jer je tako rečeno

rab Svetovidov Božjak imenom Čarok Brđanin