Na početku beše Otvaranje. Teške vratnice Valhale otvoriše se da prime svu silu velikog naroda. Iz Pašaluka uz grdnu vatru i halabuku dolete Zmaj i naseli se na severozapadu šanka. Loki tada seđaše do nogu Severijanovih i ćutaše. Sve beše mirno.
Tada se podiže velika oluja i donese zvuke rata. Ratni malj je udarao ovamo i onamo i sve tako dok se boj ne okonča. Crno krilo gavranovo nadvi se nad Valhalsko bojište. Zadah smrti bejaše gust svud unaokolo.
Na drugom kraju, sukobiše se Čarobnjaci. Zemlje su se tresle, nebesa se prolamahu, mora gorahu. Padahu glave velikih volšebnika. Na kraju, ostade jedan.
Ali, nakon svega toga, Severijan udari nogom o pod Valhale, i reče: zadovoljan sam. Pohrliše Valkire da donesu pale junake s bojnog polja. Zaori se pesma i veselje a čarobnjaci i vojskovođe pohrliše da u Valhali napiju za zdravlje i čojstvo.
Tako se okonča dan prvi.
...
To bejahu dani velikog stvaranja. Negde iza golih Brda pojavi se jedan čovek po imenu Čarok. On donese iverje, dunu u njega i tako poče stvaranje. Brda i planine se izdizahu iz sveopšteg ništavila, a junaci pristizahu sa sviju strana.
Velike se priče pripovedahu. Dolažahu bardi sa svih krajeva Sveta. Apolon veliki pojavi se da pita Severijana za zdravlje junačko.
Tako se završi nedelja prva.
...
Čarok reče: Dosadno mi je. Načiniću živo biće. I od kostiju Zemlje načini prvog Patuljka. Ali, koliko god da se trudio, ne mogaše da svojim stvorenjima udahne život. Na to Severijan reče: Imaće život, ti tvoji čovečuljci. Ali samo kad mi to želimo. Upravljaćemo njima po svojoj volji.
I tako se stvoriše Forumi i liste. Beskrajne vojske se borahu i ginjahu po volji bogova.
Tako se završi mesec prvi.
...
Uslediše čudni dani u Valhali. Na mahove, bejaše prazna i Severijanu beše dosadno. On reče: znam. Poslaću najvece Volšebnike u Pašaluk da mi donesu darove.
Otidoše Volšebnici i vratiše se s glavama čarobnika iz Pašaluka i Severijan beše zadovoljan.
...
Čarok se okrete i reče: Umoran sam. Neću više stvarati. Nek se peva. Dovedite barde i igračice i napravite veliko veselje. I bi tako.
Ali, crna aždaja iz obližnjeg jezera ne spava. Ona podiže oganj i halabuku i sav se narod razbeža. Čarok reče: Ovako neće ići.
...
Velika žalost nastupi u Valhali. Neko se ušunja tokom noći i popali sve knjige starostavne. Severijan i Čarok se zamisliše a Severijan tada reče: znam. Napisaćemo ih iznova. Nakon toga, otide Čarok i donese glavu zlog Oblina palikuće na kocu.
...
Veliko veselje poseti Valhalu. Putnik Kosmosa, Aćim Nepopravljivi, oženi se tada. Opiše se Severijan i Čarok i Đuro Svemirac sa Aćimom i slavili su do zore. Aždaja diže ponovo glavu i zarika, ali se njen glas ne ču dalje od jame u kojoj je obitavala.
...
Volšebnici se nanovo okupiše da odluče koji od njih je najveći. Čarok reče: znam. Načiniću nešto zemlje i pokloniti je onom koji odgonetne šta je to urezano na ovom kamenu. Tu podiže glas mladi Avram Rečiti: Ja znam.
Čarok se nasmeja i pokloni zemlje Avramu. Tako se završi proleće prvo.
...
Velika povorka koju su činili Valhalski junaci i Volšebnici iz Novog Vrta pojavi se jednog dana ispred vratnica Velike Škole. Oni zavikahu i vikali su tako dižuci grdnu graju dok ih ne pustiše unutra, i iđahu od učenjaka do učenjaka i poučavahu ih o Stvarnom životu.
...
Patuljci s planina dođoše jednog dana pred Valhalu. Severijane, reci nam koji je od nas najodličniji Patuljak! Severijan se nasmeja i reče: Upriličiću takmičenje. Onaj ko reši sve moje zadatke postaće prvi Patuljak.
Tu se Patuljci baciše na posao, čupali su stenje iz zemlje, napijali se pod sto, skresavali jedni drugima u lice uvrede od kojih se tresla cela Valhala. Na kraju ostade Patuljak Vukašin Bradati, s najdužom bradom, kako spolja, tako i iznutra.
...
To beše dan kada je Loki prvi put pokazao svoju narav. Umeša se među šumski svet i poče mučiti jednog zmajuljka. Prolažase tuda Čarok i kad vide Lokijev gnusni naum otera ga nazad u jamu. Loki se tada ljutito zareče na osvetu.
...
Jednoga dana Đuro Svemirac i Acim Nepopravljivi pojavise se pred Valhalom u čudnom brodu koji mogaše leteti među zvezdama. Ukrcaše svekoliki narod Valhalski i otidoše na put po zvezdama.
Na povratku, obećali su još takvih izleta i narod bese srećan.
...
Severijan seđaše pred Valhalom i čitaše knjige starostavne. Kad, iziđe pred njega množina Polušana i ovako su vikali: Reci i nama koji je od nas najodličniji! Severijan reče: Znam. Upriličiću takmičenje. I bi tako.
Polušani se nadmetahu u pečenju kolača i bacanju kamenja, zagonetali su i jeli pite do kasno u noć, i tada pobedi najnezasitiji i najdovitljiviji Polušan, Bogdan Kovrdžavi, kako po glavi, tako i po nogama.
...
Jednoga dana, dotrča u Valhalu Vukašin Bradati i povika: Nestade Srebrni pas. Severijan reče: Znam. Poslacu junake da ga nađu. I okupiše se junaci sa svih strana i krenuše u potragu.
Već je Severijan mislio da je Loki odneo šalu, kada se vrati jedna družina ponosno noseći ne samo Srebrnog psa, vec i čitavu bulumentu raznolikog življa. Severijan reče: Znam. Gajićemo ih u Valhali.
...
Ali Loki nikad ne spava. Došao je kod Čaroka sa čovečuljcima koje je sam napravio. Udahni im život, reče on, da budu kao tvoji. Neću, reče Čarok. Ovo je treći put kako si me za srce ujeo, zareža Loki i ode.
...
I Vilovnjaci dođose Severijanu i rekoše: I mi želimo znati koji Vilovnjak je najbolji. Severijan reče: Znam. Upriličiću takmičenje. I bi tako. Vile su pevale, vilovnjaci streljali iz luka i hvalili vino ali od svih bese najnaočitiji Stefan iz Neme Šume.
...
Jednoga dana u Valhali odjeknu tresak! Vrata se razleteše pod velikim kočijama bez konja, prepunim Oraka. Oni skočiše s kočija i rekoše: Ko je ovde gazda? Ustade Severijan i rece Ja sam. Ustade Čarok i reče i ja sam. Ustade Dača i reče ja sam. Ustade Puka i reče ja sam.
Orci se zgledaše a jedan povika: Onda hajde da se trkamo, pa ko pobedi njemu Valhala. Sjedoše Orci u jedne košije a Valhalski junaci u druge i jurili su tako sve do Doma bivših ratnika. Bilo je guranja i podmetanja, ali negde na pola puta nazad, zapodenu se bitka. Ponovo se otvoriše vrata Valhale ali Oraka ne bi nigde. Valhalski junaci sedoše i nastaviše piti vino.
...
Jednoga dana čudne prilike se pojaviše i izazvaše Puku na nadmetanje u poznavanju Sile. Tu se Čarok i Severijan zgledaše: A sta je sila? I poče nadmetanje, i čuda se desavahu. Letele su stvari po Valhali, čudne sablje od svetla blještale su u pomrčini, ali Puka nadvlada sve i jednom od mlađarija koja je to sve promatrala pokloni svoj svetlosni mač.
...
Severijan i Čarok jednoga dana rekoše: Dosta je bilo. I Čarok rece hajdemo u moj zavičaj, pa malo desno. I povedoše svitu i odoše u Zelen-Brdo. I nije ih bilo tri godine dana.
I vratiše se i Čarok reše: dobro je.
...
Severijan reče: Znam. Oženiću se. A Čarok reče: Onda moram isterati sto đavola iz sebe. I kretoše u Fruško Brdo u namastire. I tri puta su išli i tri puta se vraćali i treći put Čarok se konačno posveti. I reče: Zadovoljan sam.
...
Ali Loki se oseti jakim i krete s vojnom na Severijana. Ali Severijan okupi vitezove i strelce i potpuno skrši Lokijevog zmaja i buljuke bauka.
...
Orci ćutahu neko vreme a tada se najodvažniji pojaviše pred Valhalom i povikase: Želimo i mi znati koji je najjači Ork! Severijan reče: Znam. Upriličiću takmičenje. I bi tako. Orci su se nadmetali u zabijanju kolja, u natpijanju rakijom, urlali su i brektali dok na kraju Atila Bič Orački ne reče: E dosta! i poseče svima glave.
...
Tada stiže poziv od Zmaja iz Pašaluka: Čarok i svita podjose da dokažu da su njihovi čovečuljci življi i lepši od onih iz Pašaluka. Ali, ne lezi vraže, dok su se šepurili i pokazivali veštine, čovečuljke iz Valhale zaskoči tušta i tma čovečuljaka iz Pašaluka.
Borili su se hrabro, ali protiv broja se ne može nista, i bejahu potučeni. Čarok se vrati i iako snužden reče: Znam. Zvaćemo i mi njih u Valhalu, a tada...
...
Veliki putnik vaseljene Aćim Nepopravljivi slete jednog dana na poljanu pred Valhalom u svom brodu. I povede narod ponovo u svemir. Kada se vratio, nije bilo pola naroda niti pola broda, ali mu to niko nije uzeo za zlo.
...
Severijanu beše dosadno. On reče: Znam. Pozvaću sve velike junake da se pobiju u mojoj Areni. I bi tako.
Junaci bez mane i straha gonili su jedni druge po borilištu, dok na kraju ne ostade njih šest protiv poslednje beštije: Crne grdne aždaje. Ali, sporečkase se, a aždaja to iskoristi na krajnje podmukao način, okrete ih jedne protiv drugih i savlada jednog po jednog.
...
Jednoga dana, u Valhalu dođe Jesenji N. Sjede, popriča, i ode da razglasi narodu svekolikom o Valhali.
...
A onda dođe dan Severijanove svadbe. O kojoj knjige starostavne ne kažu ništa. Mora da se i pisar zapio.
...
Jednoga dana raja reče: Hoćemo da nas neko drugi vodi! A najglasniji behu Polušani. Onda Severijan rece: Znam. Upriličiću izbore. I beše tako. Izbori protekoše u dostojanstvu i uljudnosti, a kada se završiše, beše jasno da raja nije mislila ozbiljno i Severijan ostade vrhovni bog Valhale.
...
Ovde se gubi svaki trag spisima o Valhali. Posle dosta vremena, nađoše se knjige starostavne i ovako se to desilo: Pisar Valhalski izgubi svoje čarobno pero. Tražio ga je tri godine dana, ali nigde ga ne beše. A onda reče: Kuku meni! Sta ću ja bez mog magičnog pera.
Tada dođe Puka i reče: Pa evo ti ga za uho zadenutog.
...
A onda jednog dana u Valhalu uđoše neki geaci, Đure iz Gore. Severijan ih odmah otposla u neki poduhvat, da ne prljaju pod.
...
A onda se desi tragedija: Vidarevu porodicu zarobiše neke barabe. Odmah se skupi raje da ih oslobodi. Ćeraše se tako dugo vremena i naposletku izgiboše svi odreda, ujedno sa vidarem i porodicom, jedino su dva junaka ostali živi.
...
Kuvao je Čarok čarobni napitak. I reče: Uh, biće ga previše. Znam: Upriličiću gozbu. I na gozbu dođe gomila, znanaca i neznanaca, iz bliya i iz daljine, velikih i malih. I veselilo se dva dana i teklo je vino i čula se muzika i veliko beše slavlje. I Čarok reče: Zadovoljan sam.
...
Beše to vreme slavlja i veselja. No nije to dugo trajalo. Dodjoše pred Valhalu veliki debeli bradati ljudi u crvenom i zavikaše: Reci nam koji je od nas najodličniji! Severijan reče: Znam. Upriličiću takmičenje.
I Bate se pobiše s Mrazovima, leteli su pokloni i brade, i na kraju četiri Djed Mrazova pobednički urliknuše: Mi smo najodličniji Djed Mrazovi!
Tako se završi godina prva.
...
Beše to dan slavlja u Valhali. Pilo se i jelo ali dođe neki geak i upita: Zašto se slavi? Charok ga pogleda i reče: Navršila se bulumenta godina kako stvorismo svet, pa se veselimo.
...
A tada, Zmaj iz Pašaluka rece: Junaci Valhalski, dođite da se ponesemo, da se vidi koji je odličniji. Otiđoše Basta Nesrećni, Vasilije Matori, Severijan Hladnokrvni i Charok od Haosa.... I vratise se ćutke.
Niko ih nije smeo pitati kako su se poneli...
...
Jesenji N jednog dana natoči rakije, pozva Čaroka i reče: Udeli nam malo svoje mudrosti. I Čarok rece: hoću. I tako je Čarok pripovedao do duboko u noć i narod beše mudriji. I stariji.
Jesenji N reče: Hvala ti, o Čaroče Mudri.
...
Jednoga jutra, dok je Severijan krunio kuruze ispred Valhale, stadoše neka kola, izadje Enes sa Koncima i dade mu tri tovara blaga. Severijan reče: Što će mi ovo? A Enes odgovori: To ti je da upriličiš veselje.
I Severijan reče: Znam. Upriličiću veselje. I bi veselje, na Stražnjem Lovu. I narod beše srećan.
...
Toga dana, Severijan i žena mu odose kod Zevsa na Uzo. Čarok ostade sam i reče: Znam. Pozvaću Vukašina Bradatog i zapiti se. I bi tako.
...
U Valhali tada beše mirno. Vratiše se Severijan i žena mu i raširiše mir po narodu. I Severijan reče: Zadovoljan sam.
...
I beše Utornik. I sjedoše Abraham Rečiti i Đura Svemirac kod Vukašina Bradatog i opričahu po koju i svakom su nešto rekli.
...
U Valhalu se toga dana vratiše Đure iz Gore. Ali čudni. Nosili su neka čudne haljine i vozili kola bez konja i govorili Sivilo brate. Severijan reče: Znam. Daću im nešto da rade da mi ne začuđuju narod. I posla ih da čiste staju.
...
Onda je Čarok odleteo na oblaku na sveti Salaš i slikao Lalu Aheronskog i Bećar-Utvrdu i Žar-pticu. I Severijan reče: Hajdemo nazad. I otidose nazad.
...
I bile su velike bitke i veliki ratovi. I bi slavlje u čast Piksija Malog, i velike su bile reči i pune čaše. I Severijan rece: Zadovoljan sam.
...
A tada, Čarok reče: ovde je dosadno. Znam! Stvoriću zmajeve da mi igraju po zidovima. I bi tako.
...
Odoše jednoga dana svi Forumi i liste na jedno pusto ostrvo. I ostrvo tako više ne beše pusto... Ali Valhala ostade pusta. Setiše se ondak da ih je zvao Kmet od Zagrabije, i spremiše tri tovara blaga i odoše u Zagrabiju
...
Onda su Čarok i Piksi Mali i Derviš Gvozdeni i Severijan isli u Zagrabiju. I tamo bi Kmet od Zagrabije i darivaše ih Tomislavima. I tamo su opričali po koju sa Braćom po Malju i vratiše se i bi slavlje.
...
Tu se Severijan i Čarok zamoriše i odoše u Goru Grznu da promisle po koju. I vratiše se i bi slavlje.
...
A onda je bilo ovo: Farbaše Čarok mrežu od pauka. Priđe mu Severijan i reče: šta to radiš? Na to Čarok reče ovo: Pravim mrežnu stranu da okačim priopćenje.
...
Dođoše jednog dana u Valhalu dođoši, i rekoše: Izađite nam na mejdan. Severijan reče može. I pozva svoje sadruge iz Ungarije i zmaja iz Pašaluka da mu pomognu. I pozva Čaroka, ali Čarok reče: dosta vas je, a i umoran sam. Celu noć sam vadio taljige iz kaljuge. I pobiše se oko starog mlina i pobediše. Svi. I niko. I Severijan reče: Sad idemo da pijemo.
...
I pozvaše vračevi Debo-Debo-Voda-Lo i Paja Tajanstveni Čaroka da opriča po jednu. Ali tamo se pojavi i Loki. Srećom, Čarok ga opriča pod sto. I bi dobro.
...
I bi stoleće kako se Severijan oženi. I bi veliko slavlje i Charok i Đura Svemirac se zgledaše i rekoše: Svaka nam hvala i čast.
...
Charok jednog jutra reče: Ovako više ne može! Sazovite veće Staraca (i/ili Starica)!
I većalo se do duboko u noć i doneše se teške odluke.
...
A onda se slavio rođeni dan zmajuljkov. I bi življa s raznih strana i sam Gospod se napi i pevaše gromoglasno.
...
I otidoše junoše Valhalske u Pašaluk da ponovo pokažu ko je najodličniji. I najodličniji bi Kika i Motika, a Severijan beše treći najodličniji.
...
A onda Gobelja od Crvene Kraste reče: Ajde da donesete vaše odaje u moj vilajet, gledajte kako je lep i krasan i pun blaga i veselja!
I zgledaše se Severijan i Čarok i rekoše: A zašto ne bismo?
I naseli se Valhalski živalj svekoliki u zemlju Crvene Kraste i rekoše ovo: Hajde da načinimo veselje da se pamti! I bi tako. Tri dana trajaše svetkovina, a onda se podrumi Crvene Kraste otvoriše i pokulja tušta i tma Gobeljinih podanika, sve truplo do trupla i jedan sa dve desne šake i među njima jedna ženetina. Zapodenu se velik boj i narod Valhalski reče Severijanu: Vodi nas iz ove zlehude zemlje
Dugo su lutali Severijan i Čarok i tražili Raj na zemlji. I jednog dana ukaza im se na vrhu jedne planine goruće Crveno Srce. I Mladen Presveti reče: Tamo imam zamak! Dobrodošli ste u mojim dvorima!
I bi tako: Čarok i Severijan se zgledaše i Severijan reče: Načinićemo novi dom pod znakom Crvenog Srca!
A onda beše Ustanak! Razni živalj ustade i dođe u Esnaf graditelja da gleda kako se junaci ogledaju u raznim veštinama. I ogledaše se danima i pobedi najbolji.
...
I Severijan je tako isprobavao kako može gromom spaliti! I slučajno tuda je prolazio Hristos. I Severijan ga spali gromom. Ali Hristosu ne beše ništa. On reče: Eh Severijane, treba još mnogo da učiš o spaljivanju gromom...
...
I odoše junaci u pustopoljinu grdnu i tamo su se pustinjili po velikoj pustoši i živeli od korova, kad naidjoše na neke čudne spodobe koje se gađahu šarenim kuglicama i onda se gađahu i junaci sa spodobama
...
A onda nalete zao vetar i strže crep s dvora Mladenovih! I Severijan reče: Znam! Od kože međeđe ću načiniti krov Valhali. I bi tako! I dođe Čarok i osveti nov krov čudnijem pismenima.
...
I bejahu junaci u Beloj Kuli god Slatke Moje i najedoše se kupuščića. I bili su tamo i Tuta i Muta Velikobretonski i neki još junaci. I zapodenu se čarka i Miksajlo beše pobednik. A Zmajuljak beše najodličniji sa vojskom.
...
A tada se svetina skupila na Vašaru i gledala junake sa sviju strana kako se ogledaju. I bi veliki boj i pobedi Nikola-Nikola a drugi je bio Miksalj od Bele kule. I gledahu ljudi i rekoše: Dobro je!
...
I odoše vrli Valhalci opet u Zagrambiju! I ponovo se zapodenu boj i Čarok pobeže glavom bez obzira a Severijan se još nekako i držao
...
Držao je Čarok Besedu u Valhali, kad odjednom ču tup zvuk. Šta to bi? upita se Čarok. Kad ono, od siline Besede, Bane Nežni pade u neseves.
...
I reče Dorotak Mnogobojni Čaroku: Ti ćeš širiti svoju mudrost i po mom kraljevstvu. I Čarok reče:Hoću. I bi tako. Mnogobrojni narod tiskao se oko Čaroka dok je on govorio razne mudre i korisne stvari.
...
Gazili su mnogi Mekovi travu oko Valhale. A u Valhali tada beše pesma i igra. I rekoše Mekovi: Nemojte pevati dok gazimo travu!
...
A jednog dana, gazeći kroz blaga nebrojena, Severijan reče: Ovako više neće ići! Moramo sačiniti čudotvornu škrinju da nam čuva blago. I bi tako. Sačiniše kovčeg u koji je moglo stati sve na svetu.
...
Jednog dana, u Valhalu se dokotrlja neka grdna grmljavina. Behu to Nomadi na svojim bojnim konjima. I rekoše: Mi smo nomadi, možemo li prenoćiti. I Severijan ih pogleda i reče: Možete.
...
I dođe dan da se ogledaju vrli junaci Folić-Ka od Graditeljskog esnafa i Čarok. I ogledaše se godinu i jedan dan i na kraju Folić-Ka reče: Ti si valjan junak i zaslužuješ da se pridružiš Esnafu. Na to Čarok reče: Tako će i biti
...
I velika se radost nadvi nad svet. Čarok i Severijan i Zmajuljak pevali su pesme i narod ih je obasipao pivom i medovinom u zlatnim peharima. A jednom valjanom junaku, Čoli od Hedona, pozlatiše se ruke
...
I pođoše junoše u Slavkanovu Lađu da odbrane čojstvo svoje. I dočeka ih tamo Panonije Mlinar. I zapodenu se veliki boj i velika je huka nastala. I nosiše se tako dvije godine, dok Panon Mlinar ne reče: Ovako nigde ne ide, a meni se žito buđa. Nego naiđi ti od neđelje da se opet ponesemo!
...
I dođe vreme da Čarok pođe u lov na Zmajove. I ne bi ga šest godina. I vrati se Čarok i ovako reče: Ne uhvatih nijednoga, ne smedoše na megdan izaći. Ali doneh priče iz daleka o čudotvornom štapu: Gde on prođe, tu nečisti nema. I veliko je čudo taj Džogerov štap!
...
A onda nalete zao vetar i strže kože međeđe s dvora Mladenovih! I Žika Gorogaz reče: Znam! Od zmaja ću krilom pokriti Valhalu. I bi tako! I dođe Čarok i osveti nov krov čudnijem pismenima.
...
A onda se otvori zemlja i proguta Mladenove dvore… I dugo se tražiše junaci po podzemlju sve tražeći drugo mesto gde bi se skrasili i na kraju nađoše sebi jednu prostranu pećinu i u njoj posedahu i rekoše: biće ovo pristalo mesto za nas.